Manastir Svetog Stefana – Lepčince

U srcu srpske duhovnosti, ušuškan između zelenih brda i tihih dolina, stoji Manastir Svetog Stefana u Lepčincu. Ovo svetilište, posvećeno Svetom Stefanu, prvom arhiđakonu i prvom mučeniku, predstavlja izuzetan primer srednjovekovne arhitekture i verskog nasleđa.

Manastir posvećen Svetom Prvomučeniku i Arhiđakonu Stefanu smešten je blizu sela Gornje Žapsko, dvadesetak kilometara udaljenog od Vranja. Njegova lokacija je na visini od 670 metara nadmorske visine, na proplanku okruženom bujnom šumom. Pisani izvori svedoče da je crkva ovog manastira, zasnovana na temeljima starog srednjovekovnog hrama, obnovljena u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića, uz prisustvo mitropolita Petra (Jovanovića) i episkopa niškog Grigorija, 1843. godine. Nekoliko kilometara udaljen od Ristovca, nekadašnje granice sa Turskom, manastir je imao značajnu strategijsku i misijsku ulogu do oslobođenja 1912. godine.

U rano 20. veku, u manastiru je osnovana Psaltir­ska bogoslovi­ja ili Versko-uciteljska škola, gde je obrazovanje sticalo oko četrdeset sveštenika. Iz jedne od mnogih svešteničkih porodica u Gornjem Žapskom potekao je jedan od najpoznatijih teologa, duhovnih pisaca i propovednika 20. veka, arhimandrit Justin (Popović), koji je kasnije kanonizovan kao svetac. Njegov deda, pop-Aleksa, služio je kao paroh u selu i takođe je bio vezan za Manastir Svetog Stefana, gde je mali Blagoje, kasnije Prepobodni otac Justin, nalazio duhovno ispunjenje.

• U 1930-im godinama, manastir je bio utočište za belogardejskog kapetana Niko­la­ja Sofroni­ć­kog, koji se desetak godina sa ljubavlju brinuo o njemu. Tokom Drugog svetskog rata, manastirski konak je zapaljen od strane Bugara.

1953. godine, sestrinstvo je došlo u Manastir Svetog Stefana pod vođstvom mati Ilarije. Suočene sa mnogim teškoćama u prvom posleratnom periodu, monahinje su napustile ovu svetinju 1959. godine i raselile se po drugim manastirima širom Srbije. Tada je ova svetinja potpuno zapuštena.

Prepušten rastinju i korovu, gotovo zaboravljen, bez službe, pevanja i života, Manastir Svetog Stefana je čekao povoljnija vremena. Napokon, krajem prošlog veka, inicijativa za njegovu obnovu je pokrenuta. Zahvaljujući naporima sveštenstva i vernika, kao i velikom podrškom mnogih pojedinaca i preduzeća, obnova Manastira Svetog Stefana je započeta.

Već početkom 1994. godine, uselilo se sestrinstvo pod vođstvom igumanije Jefremije. Danas, šesnaest sestara živi ovde i svojim skromnim trudom nastoje da sačuvaju i ukrase ovu malu, ali retko lepu svetinju na južnom brani­ku Srbije. Pored pripravka od lekovitog bilja i pčelarstva, sestrinstvo Manastira Svetog Stefana se bavi i ikonopisom, njegujući drevnu vizantijsku tehniku oslikavanja jajima. Takođe, sestrinstvo se angažuje i u prevodu i izdavanju dela Prepobodnog Pajsija Svetogorca, uz blagoslov i pismenu dozvolu manastira Svetog Jovana Bogoslova u Surotiju. Do sada je objavljeno jedanaest naslova. Takođe, postoji i stolarska i duborezačka radionica.

Kao što svaka svetinja zrači posebnom energijom, tako i Manastir Svetog Stefana odiše divnim, nezemaljskim mirom. „Upravo to nebesko spokojstvo koje osećamo u manastiru jeste ono što osmišljava život čoveka i što čitav svet sa svojim zemaljskim vrednostima ne može da pruži. Ljudi beže iz prenaseljenih gradova tražeći upravo taj mir – ne samo tišinu, već mir duše; tražeći susret sa izvorom mira – susret sa Bogom“, rekao je blago­počivši arhimandrit Pajsije (Tanasijević).

Upravo u tom susretu, gde se ukrštaju svi putevi čovekovog traganja, gde vreme ustupa mesto večnosti, a sam trenutak zastaje kao suza između zemlje i neba, Manastir Svetog Stefana stoji kao domaćin i tih svedok.